Pseće ponašanje rijetko kad ima i stvarnu podlogu psećeg razmišljanja o njemu, najčešće su to neizrečene i neprihvaćene emocije koje se kriju u nama, a izbacuje ih naš najbolji prijatelj – pas.
Na koncu svega i bude prekoren zbog tog što nam ukazuje kako se mi stvarno osjećamo.
Uzmimo za primjer, male bijele pse.
‘Alergični’ ste na male bijele pse na flexicama i zakolutate očima kad ih vidite, bili vi u društvu psa ili ne.
Pseća briga u susretu s drugim psom je hoće li se ponjušiti, tko će koga prije izdominirati (ako su u pitanju mužjaci ili pak, dominantne kuje) i hoće li uspjeti užicat kakvu slasticu (po mogućnosti – puno).
No, mi ‘podivljamo’ na malog-bijelog-psa u dolasku jer smo do sada imali samo loša iskustva s njima. Prijeđemo cestu, ako nam priđe bliže – zakoračimo malo dalje od njega, nismo zabavljeni njegovim povremenim režanjem ili lajuckanjem na život i sve oko njega.
Opetovano izbjegavanje navedenih pasa (a ponekad i ljudi), s vremenom nam postane normala i više ne razmišljamo o razlogu zašto to činimo već automatski to napravimo kad su nam u blizini.
Kad u sve ovo dodamo i psa s nama u šetnji, možemo doći do problema jer pas će svojom reakcijom pokazati drugom psu što o njemu mislimo.
To pseće ponašanje, naravno, da ćemo prekoriti – jer se ipak naš pas tako ne bi smio ponašati. Jel da?
Opravdavat ćemo ga s raznim izgovorima: tek smo izašli u šetnju, nisam mu dala da lovi mačku, već danima ga provocira ptica na prozoru, zna da imam slasticu u džepu pa želi stvoriti priliku da ga nagradim…
Vi nastavite niz.
Ali što ako imate psa koji je skoro pa vase težine, koliko god ‘utreniran’ i poslušan, kad vidi ono što vas izbaci iz takta – podivlja?
Kako vi reagirate? Kako smirite psa? Jeste razmislili o svom strujanju emocija i misli za to vrijeme?
Jeste spremni ispraviti to ponašanje?
